× Naslovna Informacije Prijava Objave Multimedija Facebook Instagram Strava klub
Prijavi se

Trčanje Priča

Objavljeno:

|

Kategorija: Trkačke priče

|

Autor: Jovica Peulić

Dragi čitaoci, ova priča će vas možda motivisati da i vi napišete svoja iskustva. Nikada ne znate, možda baš vaše reči mogu pokrenuti ostale ljude da uživaju u svim emocijama koje trčanje nosi sa sobom, zato ne budite sebični i lenji nego pišite.

Kada sam shvatio da neću igrati košarku na nivou o kome sam sanjao bilo mi je potrebno nešto da tu krizu prebrodim. Nisam bio u mogućnosti da kao neka deca odu na tenis, plivanje, ronjenje ili neke druge sportove gde je oprema bila skupa i u tom trenutku za mene nezamisliva. Najlakše mi je bilo da obujem patike i krenem nogu pred nogu.

Sa dolaskom na studije u Novi Sad upoznao sam dosta kolega koji su bili iz takozvanih bazičnih sportova tipa izdržljivosti (plivanje, biciklizam, atletika, triatlon). Poziv kolege Milana da odem na trening TK Dinamc me je obradovao jer sam shvatio da ću postati deo jednog tima koji će zalečiti košarkaške rane.

Sećam se kao juče prvog zvaničnog treninga. Bila je subota i dan za trčanje lige 5 km koja se jednom nedeljno od 1999. godine u organizaciji TK Dinamic trči na dunavskom keju gde su svi sportisti a posebno ljubitelji trčanja dobrodošli. Pred start lige teklo je zagrevanje a ja sam upitao jednog trkača koliko otprilike trče ligu. On mi je rekao oko 20 min. A kada sam ga upitao da li mogu da trčim sa njim i njegovom grupom nastala je neverica jer nisu verovali da mogu da ih pratim, a ja iskreno nisam imao pojma šta znači trčati 5 km za 20 min.

Jovica Peulić - trkački počeci

U ovom delu priče nije bitno vreme na 5 km, bitan je bio kontakt ostvaren po završetku treninga kada sam pokazao karakter i doslednost koju je grupa trkača koji su činili Raš, Vito, Cveja i ostali prepoznali i kao u dobrim filmovima krenule su čestitke i pozdravljanja.

Tako sam upoznao grupu ljudi na čelu sa profesorom Franjom Fratrićem koja je mnogo uticala na moj dalji razvoj u svakom smislu.

Jovica Peulić - trkački počeci

Na prvim treninzima svi su me čudno gledali zbog moje građe i načina na koji sam savladavao zadatke kako na suvom tako i u vodi, ali kako je vreme prolazilo podrška i uzajamno poštovanje je raslo i izraslo u jednu neraskidivu vezu.

Dragi moji čitaoci, mnogi od vas me ne poznaju, ali kada biste me videli videli bi jednu osobu koja liči na sve, samo ne liči na polumaratonca i triatlonca. To meni lično nikada nije smetalo. Sa sportskim karakterom, istrajnošću i doslednosti koje sam nosio u sebi a prevelikom željom da učim, rezultati su bili neizbežni. Želeo sam da učim o prednostima ekipnog i individualnog sporta i uticaju jednog na drugi. Pored istraživanja u oblasti fižičke kulture, a posebno sportskog treninga veza između ekipnog i individualnog rada mi je pomogla da u praksi postignem željene rezultate.

Jovica Peulić - trkački počeci

Zašto baš trčanje dugih distanci?

Kada sam počeo sa prvim treninzima pitao sam jednog starog maratonca, reč je o Dragu Boroji (preko 200 istrčanjh maratona i velikim brojem ultramaratona) zašto se odlučio na trčanje dugih distanci. Njegov odgovor je bio jasan i nikad ga nisam zaboravio: „Samo kod trčanja dugih distanci mogu da stignem da uživam.“ Ujedno su te reči bile veki motiv da ostanem u trčanju i da naučim da uživam jer sam prve treninge sa članovima TK Dinamic iz Novog sada počeo davne 2002 godine a na prvu trku sam izašao 2004 godine. Bio je to novosadski polumaraton.

Bližio se prvi septembar i početak nove školske 2019 godine.

Posle dugog i ispunjenog leta spremao sam se da se pozdravim sa suprugom i decom kako bih se vratio na daleki istok Rusije i nastavio rad sa svojim studentima.

Jovica Peulić - trkački počeci

Svake godine je sve teže i teže ostaviti svoju porodicu i svoj rodni grad ali prošle, 2019. godine, kada sam već planirao datum odlaska pozvala me je mentorka i rekla da će odbrana doktorske disertacije biti 18. septembra. Taj trenutak je izazvao dodatni nemir u meni, ali i radost, zbog procesa koji je bio potreban da do datuma zakazivanja odbrane dođe. U jednoj pauzi od učenja prelistavao sam rezultate sa poslednje istrčane trke i video najavu za prvi čačanski polumaraton.

Od tog trenutka pa do dana odbrane o doktoratu i putu za Rusiju više nisam mislio.

Sve moje misli od te večeri bile su usmerene na 15. septembar i posotojanja mogućnosti da šezdeset prvi put trčim distancu u kojoj najviše uživam ali prvi put ulicama svog rodnog grada. Bilo je kasno i jedva sam čekao jutro da pozovem broj postavljen na sajtu. Do poziva organizatorima je moralo doći jer je datum za prijavu istekao baš tog dana.

Telefon je zazavonio nekoliko puta i javio mi se muški glas. Rekao sam mu da je na telefonu jedan čačanin koji je zakasnio da se prijavi na trku i da želim da učestvujem na istoj.

Kada me je posle kraćeg razgovora upitao: „Peula, jesi to ti?“ lice mi se obasjalo osmehom, a kada sam dobio obećanje da mogu da učestvujem na trci ravnomerno kao i svi ostali takmičari osećaj je bio potpun. Zato dragi čitaoci na vreme popunjavajte svoje prijave i pravite velike i male planove da ne bi propustili dan u kome ćete uživati u čarolijama koje trčanje nosi.

Bila je subota 14. septembar. Otišao sam da podignem startni paket kao i pred svaku trku, ali ovo nije bila trka kao i svaka druga. Na vratima Doma kulture sačekao me je Marinin osmeh uz pitanje: „Odkud ti ovde?“ Prosto sam joj odgovorio: „Došao sam sa trčim.“ U razgovoru mi je rekla da su tu Srđan, Ivan, Dragan, Sneža, Vesna, Borko, Kruna i još mnogi drugi meni dragi ljudi.

Tog dana sam seo na piće sa Srđanom, koji sa Draganom i njihovim članovima čine misiju ČAAK (čačanski atletski klub). Razgovor je tekao kao da sam seo sam sa sobom. Od prisećanja na školske dane, trenutnom životu i planovima za budućnost razgovor se pretvorio u nešto o čemu sam maštao da postoji u mom rodnom gradu. Radi se o pristupu pri rešavanju određenog problema, radi se o borbi za ciljeve sa vrlo neizvesnim završetkom, radi se o kolektivnom podizanju svesti o sportu i fizičkoj kulturi u celom. U tu borbu mogu ući samo sportisti jer je istrajnost naša najveća odlika, ali zapamtite: Ko ima cilj, naći će i put. Biti dosledan, istrajan, ne odustajati kad je najteže, podići se posle poraza i naći motiv za dalji rad ne može svako, pogotovu u današnje vreme.

Sve te komponente čine nas sportiste tako posebnim i velikim a veoma omiljenim u društvu i očima drugih, pa dragi čitaoci budite sportisti, nije to ništa strašno. Samo sujetni ljudi, ljubomorni ljudi, egoisti, materijalisti i oni što govore da sve znaju mogu da nas gledaju drugim očima, ali i to je u redu. Takvih na žalost danas mnogo ima ali im sa nama nije mesto i nisu tema ove priče.

Osvanuo je 15. septembar. Na platou grdskog Doma kulture našao sam se sa Gordanom, Dadom i Jankom. Posle međusobnog pozdravljanja i razgovora počele su pripreme za trku. Ja sam se iako iscrpljen od prethodnih trka sa ponosom postavio kao vođa mini grupe što mi je i u neku ruku pripadalo s obzirom na iskustvo u trčanju polumaratona. Grupa je bila kao iz nekog kultnog filma. Sve sami sportisti i ljudi kakvih je na žalost sve manje i manje.

Jednim ravnim trčanjen nošen emocijom i ljubavlju prema svom gradu, svoje porodice, prijatelja pored staze, svojim ličnim zadovoljstvom i nekim osećajem neverovatne ispunjenosti zajedno sa svojom grupom čačana u svom rodnom gradu Čačku istrčao sam još jedan polumaraton.

Dragi moji čitaoci, ovde nije reč o meni, reč je o trčanju, reč je o sportu i fizičkoj kulturi i svemu onome što kroz trčanje u ovom slučaju želim da vam kažem.

Jovica Peulić - trkački počeci

Kroz trčanje ćete formirati vašu grupu koju ćete nekad pratiti i koja će vas nekad pratiti. Uzajamno poštovanje i doslednost su osobine koje se kod savremenog čoveka neverovatnom brzinom gube zato ne dozvolite sebi takav lusuz jer čovek bez dolednosti i karaketra nije čovek.

Zato dragi moji čitaoci budite uporni, ne odustajte. Nije najveći rezultat pretrčati određenu distancu za što kraće vreme i više nikada ne potrčati. Treba trajati, treba naučiti uživati. Samo tako ćete osetiti sve čari sporta i postati najbolji primer svojim bližnjima i pokretač za sve ljude oko sebe.

Ovo je samo jedna priča ali podstaknuta željom da se atletika a posebno trčanje kao sport promoviše na pravi način. Članovi i rukovodstvo ČAAK su na pravom putu da to postignu. Svojim radom, zalaganjem i ljubavi prema atletici broj članova je sve veći kao glad i želja za rezultatima. Grad u kome živimo je mali, mesta za sujetu nema. Treba da svako sa svoje strane da doprinos kako bi se naši najmlađi sugrađani opredelili za neki od sportova i produžili tradiciju velih sportista poteklih iz našeg grada.

Postaviti model koji će funkcionisati nije ni malo lako, za to je potrebno vreme, neverovatna energija, razumevanje našeg društva i spremnost da se društvo menja i da prihvati nove ideje.

Na nama je kao sportskim radnicima da se za svoje ciljeve borimo. Ne treba odustajati od parcijalnih ciljeva kao što su određena atletska takmičenja na stadionu i van njega, ali ukoliko želimo zdravo društvo moramo razmišljati globalno i težiti modelu ozdravljenja naše dece u svakom smislu što je glavni cilj, a opet delovati lokalno u čemu će nam pomoći parcijalni ciljevi.

Priča o trčanju za mene je beskonačna. Prvi put se na ovaj način obraćam široj populaciji. Hteo sam iz jednog drugog ugla da vam predstavim ulogu trčanja i sporta. Većini vas koji sa istim žarom osećate sport a posebno trčanje ova priča je poznata ali niste našli način da je ispričate, zato dragi moji za početak pišite. Nisam želeo da vam pišem o struci, želeo sam da vam pišem o suštini jer nas ona čini pravim. Struka je samo jedno od sredstava da bi došli do suštine. Struka nam je potrebna kako bi jednog takmičara doveli do vrhunskog rezultata ali bez ostalih komponenti koje bi trebalo da poseduje jedan sportski radnik ona nema smisao. Zato treba pratiti trendove, raditi, istraživati i ne biti sebičan u davanju, jer nije bogat čovek onaj koji ima mnogo na bankovskom računu, već je bogat onaj koji mnogo daje.

Jovica Peulić - trkački počeci

Do suštine se teško stiže, put je dalek i težak ali dostižan. Zato verujte u sebe i svoje bližnje. Pitajte sve što vam nije jasno, nije sramota ne znati, sramota je praviti se da sve znate. To je vrlo opasna osobina jer tako možete povrediti i loše uticati na druge. Cilj je da stvorimo jedno zdravo okruženje i zdravo tkivo našeg društva, da sa sportske strane upotpunimo socijalizaciju mladog čoveka.

Ovu priču sam takođe sa zadovoljstvom napisao. Ako je ovo put da se stvari promene na bolje pisaću, nije problem, ali znajte da se sve postiže samo radom, velikom energijom, ogromnim znanjem, iskustvom, istrajnošću i gladi za novim dostignućima. Svaki životni put bez postavljenog cilja nema smisao, tome nas sport uči. Postavljajte ciljeve i težite njihovom ostvarenju, verujte da će vam život biti potpuniji.

Jovica Peulić sa porodicom

Nadam se da će biti prilike dragi čitaoci da o mnogim pitanjima i razgovaramo. Razgovor je takođe nešto što se na žalost izgubilo ali o tome drugom prilikom.

PODRŽITE ČAČANSKI POLUMARATON